Prof. Jorge A. Livraga

Ezoterijsko-astrološko značenje POSLEDNJE VEČERE

Ovaj mitski i istorijski trenutak iz života Isusa Hrista ovekovečio je Leonardo da Vinči na zidu refektorija (mesto za prehranu) jednog dominikanskog manastira. Manastir se nalazi u crkvi Santa Maria delle Grazie, čija je lombardijska kupola vrsno delo mladog arhitekte Bramantea. Sve se to dogodilo u Italiji u XV veku.

Poznato je da se misterija gotike rodila u Francuskoj negde oko XII veka, dok misterija renesanse nastaje u severnoj Italiji u XV veku.

No, zašto ih nazivamo misterijama? Iako je moguće prepoznati one koji su im kao logično opravdanje njihovog nastanka neposredno prethodili, to objašnjenje ipak nije potpuno, stoga se oba fenomena čine poput kulturnih eksplozija propraćenih civilizacijskim odjecima. Istoričarima je teško da prihvate toliku  koncentraciju duhovne svetlosti i metafizičku snagu njihovih nosilaca.

Ove istinske duhovne revolucije istovremeno su duboko pokrenule i izmenile društva iz kojih su potekle.

Poput skladno isklesane sante leda koja u sebi čuva božanske proporcije klasičnog sveta, renesansa probija vodenu površinu istorije; izranja, plovi u tom stranom svetu, obasjava ga, čudi mu se, prožima ga i završava stopljena sa njim.

Suprotno opštem mišljenju, renesansa nije tek puka kopija, već razdoblje duboko nadahnuto antikom koje se razvijalo okruženo otporom i koje je žrtva svojih uslova i okolnosti.

Nakon istorijskih događaja koji su doveli do Krstaških ratova (uključujući tu i one dečje), Crkva je na vrhuncu svoje moći, iako uzdrmana brojnim protivrečnostima i sukobima između biskupa koji se muđusobno imenuju i svrgavaju sa papinskog položaja.

U vlasništvu je velikih poseda, ima svoju vojsku i ratnu flotu, kao i dominaciju u mnogim savremenim državama. Dokaz za to leži u činjenici što je, lukavo se posluživši citatom jednog proročanstva iz Biblije, za glavnog zapovednika bitke kod Lepanta uspela postaviti Ivana Austrijskog.

U XV veku Crkva ubire plodove svojih napora: Arapi i Jevreji gotovo su nestali u Evropi, pao je Konstantinopolj – drugi rimski supranik, a Sveta Stolica ustoličuje biskupe i pape kao gospodare života i smrti svega postojećeg.

U takvom rasporedu snaga pojavljuje se renesansa. Bez crkvene potpore ili barem podrške onih moćnika koji sa njom istovremeno koketiraju, nema ni prilike ni novca za umetničko stvaranje.  Kako bi mogli stvarati svoja remek – dela, arhitekti, slikari i vajari moraju stalno nositi masku hrišćanstva, već prema modi onoga što se u to vreme smatralo hrišćanstvom. Njihovo nadahnuće klasikom uvek će se izražavati kroz biblijske motive, dok će se sarkazam iskazivati, posebno slikari, tek u prikazivanju proroka iz perioda mnogo vekova unazad. Hrista u odeći Firentinaca iz XVI veka ili vojnika koji čuvaju Hristov grob sa španskim helebardama (oružje pravljeno od motke) sa kraja XV veka.

U ovom periodu odvijao se i život Leonarda da Vinčija, od njegovog rođenja 1452. godine pa sve do smrti 1519. godine.

Poslednja večera slikana je na zidu. Radi se o freski dimenzija 9.10 x 4.20 m. Neizdrživa inventivnost navela je Leonarda da, nažalost, odbaci tadašnje tehnike izrade freski i stvori novu tehniku koja se zasniva na prethodnom premazivanju zida lakom, što mu je omogućavalo da više vremena posveti razmatranju svojih likova. Prema iskazima svedoka, Leonardo je znao provoditi sate tiho i nepomično stojeći pred zidom, bez ijednog poteza ugljem ili četkicom.

Nepunih stotinu godina nakon njenog nastanka, vlaga zdanja već je uzrokovala pojavu prvih oštećenja na ovoj izvanrednoj slici. Prvi put je restaurirana 1726. godine, no ponovo se znatno oštećena između 1800. i 1815. godine kada su tokom francuske okupacije vojnici spavali i kuvali u njenoj neposrednoj blizini. Od tada je više puta popravljana, sušena grejanjem i lakirana, sve dok u Drugom svetskom ratu saveznička bomba nije pala ravno u prostoruju kojom dominira ova slika. Na svu sreću, italijanske vlasti su je pre toga prikladno zaštitile prekrivši je hiljadama džakova sa peskom. Iako je srušen krov i delovi drugih zidova, zid sa Poslednom večerom – koji je bio zaštićen i spolja – ostao je na mestu. Iako nepopravljiva, šteta nastala ovom prilikom nije bila velika. Od 1953. godine slika se pažljivo restaurira i danas već u potpunosti možemo videti originalne boje.

Slikanje ovog dela povereno je Leonardu oko 1495. godine, a trebalo mu je više od dvanaest godina da ga dovrši. Nacrta je bilo bezbroj. Leonardo je želeo da svaki od apostola poređanih uz ivicu dugačkog stola na licu odražava svoje psihološke i astrološke karakteristike. Pritom je Hrist središnji lik, a polazište cele te zadivljujuće geometrijske kompozicije je iz njegovog desnog oka.

Leonardo je, poput mnogih renesansnih umetnika, pripadao filozofskim i umetničkim školama na klasičan način, školama koje su tada cvetale po celoj Italiji, poput neoplatonista, neopitagoreista i hermetičara.

Poslednja večera predstavljala je priliku za prikazivanje jedne kosmogonijske, a istovremeno i ljudske ideje koja bi izražavala Ludovikove ideje (Vojvoda Ludovic Mor, Leonardov zaštitnik), kao i ideje samog Leonarda. On je na fresku stavio sve što je naučio iz Ptolomejevog dela Tetrabiblos, iz učenja koja su danas izgubljena, iz Pitagorinih dela i Hemretičkih knjiga, kao i iz dela nekih arapskih autora.

Uz doprinos i proučavanje Madridskih kodeksa, broj knjiga Leonardove biblioteke, a koje je ovaj genijalni umetnik zasigurno koristio, pisao ili prepisivao, iznosio je 116 svezaka. Iz njih saznajemo da je poznavao okultne nauke, posebno astrologiju, alhemiju i praktičnu magiju. Sa potpunom sigurnošću identifikovani su Arnaldo de Villanova, Raymond Lully, Albert Veliki, Magične knjige iz Solomonovog hrama, tekstovi o hiromantiji, filozofi hermetisti poput Marsilia Ficina, astrološke rasprave Guida Bonattija, Miguela Escota, Cecca D’Ascolija, Regiomontanusa, Giovannija Sacrobosca, arapskog Abumasara i Ptolomeja.

Iz njegovih rukopisa vidimo da je posećivao izvesni Tajni krug Univerziteta u Paviji i da je održavao prepisku sa mnogim okultistima svog vremena, savetujući se sa poznavaocima zvezda kao što su Kuzanski, Marliani, Rosate i drugi.

Na njegovoj Poslednjoj večeri, uz jednostavan sto pokriven – sudeći po naborima – tek razmotanim pokrivačem, vidimo ostatke jednostavnog, naizgled nedovršenog obroka. Kroz prozore u dnu dvorane ulazi bleda svetlost sumraka, a krajolik koji se nazire mogao bi biti onaj oko pomenute dominikanske crkve – manastira.

Po uzoru na astrologa Klaudija Ptolomeja koji božansko nebo deli u dvanaest regija, povezujući uz svaki alhemijski element po tri regije, Leonardo postavlja apostole u četiri jasno podeljene grupe po tri lika, izražavajući tako podelu na četiri i na tri. Svetlo koje sa desna na levo postaje sve slabije otkriva nam kako se pravac tumačenja dela poklapa sa njegovim slavnim ogledalo rukopisom kojim je, prema nekim svedocima, Leonardo pisao levom rukom. (Da li je poznavao ono što tek poslednjih desetina godina saznajemo o etrurskom pismu, pismu kulture zakopane pod njegovim nogama ili bismo trebali više verovati dokumentima koji tvrde da je stvarni pronalazač metalnih slovnih matrica i pre pojave štampe u Evropi, matrica čiji znakovi tako izgledaju pre nego što se otisnu, upravo on? To možda nikada nećemo saznati.)

Tako ispod magičnog četvorougla nebeskog makrokosmosa Zodijaka, Leonardo postavlja zemaljski mikrokosmos i povezuje ih kroz perspektivu, očito preveliku za tako mali sto. Svaki apostol predstavlja jedan znak Zodijaka i planetu koja tim znakom vlada, dok Hristu ostaje otac koji je na nebesima – Sunce, oko kojeg se okreću planete (što je u Leonardovo vreme bila hermetička doktrina), a tu je i astrološko Sunce koje misteriozno povezuje Jakova Starijeg sa samim Hristom ili Prosvetljenim, kako kaže grčki koren ove reči.

Tri znaka – apostola odgovaraju elementu vatre: Ovan, Lav i Strelac, zatim tri odgovaraju zemlji: Bik, Devica i Jarac, a tri se odnose na vazduh: Blizanci, Vaga i Vodolija, a tri na vodu: Rak, Škorpion i Riba. Hrist u sredini, uz već spomenuto, predstavlja i Veliko kosmičko – alhemijsko Delo, a manifestujući se na Zemlji – stolu u sebi sadrži dvanaestoricu kao sintezu trojstva Logosa (12 = 1 + 2 = 3).

MEĐUODNOSI

Prvo trojstvo

Simon. Povezan je sa znakom Ovna čije su fizičke karakteristike očito naglašene na prilično ispupčenom čelu, šiljatoj bradi i uopšte celom profilu. Marsova obeležja Simonove astrološke tipologije ogledaju se u energičnosti, okretnosti i grubosti njegovih pokreta. Njegov burni karakter danas potvrđuju i istorijska istraživanja: zna se da je stvarno postojao i da je poginuo u ratu protiv Rimskog Carstva, predvodeći grupu boraca jedne hebrejske sekte iz Palestine.

Tadej. Ima bikovsku fizionomiju sporog, krupnog čoveka. Izgleda kao čovek snažne građe, ima bujnu, već prosedu kosu i žustro raspravlja sa onima koji stoje do njega. Kosmički je povezan sa Venerom.

Matej. Po brzini pokreta, ne gubeći eleganciju tela, on odgovara znaku Blizanaca. Čini se da govori lako i uverljivo. Ruke su mu, poput Blizanaca ispružene u istom smeru. Njime vlada Merkur koji mu daje inteligentan, mladalački izgled.

Drugo trojstvo

Filip. Prva je osoba u drugom trojstvu, povezan je sa znakom Raka, četvrtim znakom u Zodijaku, koji čini prelaz iz proleća u leto. Na slici je lagano nagnut, a njegove ruke predstavljaju sazvežđe Raka. Glava mu je okrugla, lice napeto i sa lunarnim karakteristikama, budući da Rakom, smatra se, vlada njegova planeta Mesec.

Jakov Stariji. Nosi odeću zlatnog sjaja i ima pravu veličanstvenost i držanje Lava, znaka u kojem je Sunčev astrološki dom. Zbog toga se odvija njegov mitski posmrtni put sa Istoka na Zapad, do arheološkog Tornja neolitskih, keltskih i rimskih svetišta Santiago de Compostola. Danas znamo da su taj španski grad posećivali karavani hodočasnika koji su već na početku drugog veka pre Hrista putovali na Grob ili ka Velikom pokojniku. Ovaj lik ima fizičke karakteristike Apolona.

Toma. Njegov lik karakterišu crte koje upućuju na zodijački znak Device te na Merkur, planetu koja vlada tim znakom. To je vidljivo iz položaja njegovih ruku.

ISUS

Nalazi se u sredini slike i predstavlja unutrašnje i spoljašnje Sunce, središte Sunčevog sistema. Obeležavaju ga smirenost, lepota i posedovanje natprirodnih moći. Njegove ruke, ispružene iznad četvorouglog stola, obrazuju trougao i predstavljaju tri aspekta platonskog Logosa. Isusov se lik nalazi u središtu kružnice čiji zamišljeni poluprečnim ima završetak u njegovom desnom oku (najduhovnijem otvoru ljudskog tela). Kružnica je grafički simbol Sunca. Desna ruka sa dlanom okrenutim prema dole i leva sa dlanom prema gore simbolišu prihvatanje sudbine, ako je ona po Božjoj volji. Upravo je izgovorio sudbonosne reči i pogled mu se sa tugom gubi u nekoj tački daleko od stola, pogled ispunjen rezigniranošću i tugom zbog ljudske slabosti.

Treće trojstvo

Ivan. Budući da je povezan sa znakom Vage, uočava se i opadanje svetlosti zbog približavanja zime. Poseduje i neke Venerine karakteristike. Njegova jako nagnuta glava pokazuje nam kako se jedna strana Vage, poput kobnog predskazanja, nagnula na posmatračevu levu stranu.

Juda. Položaj leve ruke otkriva nam njegov znak: Škorpion. Njegova volja ima Marsovu agresivnost, orlovski nos mu je kao u ptice grabljivice, a poluzatvorene oči izbegavaju poglede. Iako mu je opšti stav izazivački, on krišom prosipa so po stolu, što je ujedno i znak nesreće. Desna ruka u grču iznenada snažno steže malu kesicu iz koje ispada nekoliko novčića. To je deo blaga koje je primio za izdaju Isusa.

Petar. On je tipičan Strelac kojim vlada Jupiter, gospodar bogova, i zbog toga će biti čuvar ključeva zemaljske i nebeske Crkve. Leonardo ga je naslikao u gotovo stojećem položaju, iz profila, u dinamičnoj eksploziji koja ocrtava prirodu njegovog zodijačkog znaka. Desna mu je ruka pomerena unazad, kao da drži luk. Pretećim pokretom poteže nož, dok drugu drži na Ivanovom ramenu, zaobilazeći tako Judu.

Četvrto trojstvo

Andrija. U znaku je Jarca i predvodi četvrtu grupu koja se naizgled počinje povlačiti prema mračnom levom uglu. Sve tri glave vidimo iz profila, a predstavljaju zimu u kojoj se sve vidi dublje i čini tamnije. Planeta koja njima vlada je Saturn.

Jakov Mladji. U znaku je Vodolije. Ispruženom rukom nastoji dohvatiti Petra i smiriti njegov bes. Drugom se rukom oslanja na Andriju koji predstavlja prošlost, iznenađenu i zatečenu događajima koje ne razume. Prema Leonardovom kanonu, njime takođe vlada Saturn.

Bartolomej. On je poslednji lik. Njime vlada znak Riba te je tako jedan oblik Strelca. Ustao je kao da se želi umešati u nešto što bi se moglo pretvoriti u žestoku svađu, no njegov položaj ruku otkriva da je neodlučan te da će ostati tek posmatrač događaja.

Iz grafičke raspodele devet osnovnih brojeva koji oblikuju geometrijsku i prostornu kompoziciju slike, može se uočiti da je Leonardo poznavao Kabalu, a takođe i Pitagorinu Eneadu. Profesor Mario Bussageli govori kako je postizanje ove ezoterijske sinteze raznih srodnih disciplina moralo Leonardu predstavljati težak zadatak. Veruje se da je Isusovo lice slikao gotovo deset godina i da je napravio stotine skica. Profesor F. Berdini, naš glavni izvor, citira stranicu 157. kodeksa Windsor Anatomy koja već od pre nekoliko vekova priznaje da se u ovih dvanaest likova prepoznaju astrološke regije Ptolomejeve kosmografije.

Sam Leonardo u Anatomia venarum govori o odnosu makrokosmosa i mikrokosmosa te o Drvu života koje svemu daje oblik.

Leonardov nadljudski radni potencijal omogućio mu je da istovremeno sa stvaranjem ovog remek dela stvori i mnoga druga važna i raznovrsna dela, ne prezirući pritom ni otčepljivanje cevovoda u palati svog zaštitnika. Prema tvrdnjama Merejkovskog, Leonardo je u svom vrtu imao sa nekoliko ključeva zaključanu i dobro skrivenu tajnu laboratoriju u kojoj je radio na spravama za letenje, kao i na tajnovitoj vakcini za drveće, pri čemu je koristio igle slične današnjim hipodermičkim injekcijama sa klipom i šupljom cevčicom.

Koreni Poslednje večere izviru iz prastarih vremena, iz Kulta stola koji predstavlja fizičko i duhovno hranjenje. Poslednja večera je svevremensko delo prožeto očaravajućom lepotom, ali takođe i jedna od najvećih ezoterijskih sinteza naše zapadne civilizacije.

Jorge Angel Livraga, profesor je istorije i istorije umetnosti. Član je međunarodne akademije „Burckhard“ u Švajcarskoj. Akademski član međunarodnog Filo-vizantijskog Univerziteta, dokotr filozofije Astečke akademije za umetnost, nauku i književnost. Osnivač je međunarodne organizacije Nova Akropola.

Članak preuzet iz časopisa Nova Akropola br. 23

NATALNA KARTA LEONARDA DA VINČIJA

Leonardo da Vinči je izvršio veliki uticaj na istoriju umetnosti. Njegov stil u ikonografiji je obeležio slikarstvo, koristio je tehniku sfumato (tehnika senčenja)(Neptun na MC – po tome postaje poznat). Bio je genije,  (Vodolija na vrhu 3. kuće, Uran u Mesečevom znaku – ekscentričan, vanvremenski um, Jupiter/Mesec u 3. kući ) talentovan za crtanje, arhitekturu, građevinu (Mars kao vladar 5. kuće i 12. kuće živi u Saturnu iz znaka Vodolije i ujedno obrazuje trigon sa Saturnom koji se nalazi u znaku Vage…. sve to zajedno daje upravo takve talente kao i osećaj za lepotu forme). Egzaktan sekstil Meseca i Sunca (na egzaltaciji Meseca) zapravo je slika popularnosti, plodnosti i podrške drugih. Jupiter, kao vladar Asc je na fiksnoj zvezdi Skat (koja je u to vreme bila na 1ÒRiba) a koja se vezuje za pronalazaštvo, a osobe ostaju upamćene po svojim otkrićima ili stvaralaštvu. Pored toga ukazuje na svestranost, kao i na okultna i tajna znanja. Rođen je kao vanbračni sin notara koji ga je i odgajio (nedostatak majke se vidi u Mesecu koji se nalazi u znaku Riba, kao i samom znaku Riba na vrhu 4. kuće).